Kuće nam se seoske uhvatile u koštac sa korovom. Taman kad dođe zima da malo odmore od vrzina, njima se suprotstave sneg i led. Pucaju zidovi naših kuća glasnije nego bilo kakvo oružje u bilo kojem ratu koji se dogodio bilo kad i bilo gde, između bilo kojih strana bilo kojih država u ma kakvom svetu. Padaju crepovi i pucaju prozorska okna, a domaćini prose po beogradskim ulicama, sede u kožnim foteljama ili mirno spavaju u grobovima u koje su ih odvukli samoća i nemoć.

Deca im se raštrkala po Srbiji i svetu i ne priznaju da se u daljini prolama zvuk baš njihove trošne kuće u nekom selu koje su odbacili obuvši patike po prvi put. Opanci su tad završili u nekom potoku, šumi ili na putu. Ostali su razbacani po selu da bi neko ko nekad dođe tu u želji da napravi odmaralište ili ski rizort, mogao naći iste te opanke i čuditi se kakva je to obuća predavajući ih arheološkom zavodu ili muzejima misleći da su našli ostatke nekih drevnih civilizacija i da će ih ti pronalasci obogatiti i uzdići. Ali kakvo uzdizanje kada će im u tim zavodima pokazati slike njihovih očeva i dedova koji nose iste te stvari koje oni ne poznaju i žele da prodaju baš kao i sve drugo što je naše samo da bi živeli raskalašno.

To raskalašje obuhvata sve ono što njihove oči do tada nisu videle. Oni postaju jedno sa soliterima, bulevarima, parkovima i pozicijama. Kada čuju ptice ili životinje iz zoo vrta, oni to prijavljuju policiji. Valjda ne žele da čuju niti jedan od tih poznatih zavičajnih zvukova. Ako neko dođe iz sela, a ne uspe da se uklopi u urbanistički plan, tada će morati da se vrati u selo iz kojeg je pre nekoliko godina tako slavno otišao i da tamo padajuće zidove svoje kuće podupire sa bagremovim stablima, rupe krpi blatom i gleda slike svojih roditelja na kojima su oni sad već sa okrenutim leđima prema sinovima i kćerima koji nisu bili tu da ih sahrane.




Kako su samo te slike užasne. Dedovi sa svojim šajkačama i ordenjem, koji su neustrašivo prešli Albaniju, pa udove gubili po poljima koja je proslavio Drugi svetski rat, gledaju iz slike i plaču za svojim porodom koji je kuću, za koju su oni stradali i borili se, zapustio i uništio. Bake koje su na slikama uvek nosile belu maramu na glavi, sad odjednom nose crne jer žale što su ikad morale da umru i to ne zbog želje za životom, već zbog želje za kućom, okućnicom i parčetom zemlje. Sve slike u tim kućama plaču, a povratnici iz velikog grada sede, gledaju televizor i tvrde da je to vlaga jer je kuća na lošem mestu napravljena.


(priča iz knjige „Nekad, neko, negde“)

Milan Ružić



Tekst preuzet sa http://iskra.co/